Vrhovni sud zauzeo je stav da sporazum roditelja kojim se samo uređuje gde će dete boraviti tokom razvoda (naizmenično kod oba roditelja) ne predstavlja sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava u smislu Porodični zakon Republike Srbije.
Sud je naglasio da se takav dogovor ne može smatrati relevantnim sporazumom za odluku o vršenju roditeljskog prava, jer ne sadrži elemente propisane zakonom za zajedničko roditeljsko staranje.
U konkretnom slučaju, roditelji su tokom razvoda zaključili pisanu saglasnost da će dete boraviti naizmenično kod oba roditelja.
Međutim, Vrhovni sud je ocenio da takva saglasnost predstavlja samo dogovor o mestu stanovanja deteta, a ne sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava iz člana 75. stav 2. Porodičnog zakona.
Sud je istakao da i kada postoji bilo kakav sporazum roditelja, on ne obavezuje sud, jer je sud dužan da uvek procenjuje isključivo najbolji interes deteta, u skladu sa članom 6. i članom 266. stav 1. Porodičnog zakona.
Na osnovu stručnih mišljenja organa starateljstva i veštaka, utvrđeno je da je u konkretnom slučaju najbolji interes deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.
Izvor: Presuda Vrhovnog suda Rev. 15706/24 od 13. novembra 2024. godine.
