Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 3821/18 od 4. juna 2020. godine zauzeo stav da je testament jači pravni osnov za nasleđivanje od zakona, zbog čega njegovo postojanje isključuje primenu zakonskih pravila o nasleđivanju.
Sud je podsetio da se prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine može steći nasleđivanjem, dok se prema članu 36. istog zakona pravo svojine na ostaviočevoj imovini stiče u trenutku otvaranja nasleđa, odnosno smrću ostavioca.
Ključni pravni stav suda glasi:
„Pravilo da zaostavština po sili zakona prelazi na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti važi ne samo za zakonske, već i za zaveštajne (testamentalne) naslednike.“
Vrhovni kasacioni sud je naglasio da:
„Zaveštanje (testamenat) je jači pravni osnov pozivanja na nasleđe i isključuje primenu zakona kao osnova pozivanja na nasleđe.“
U konkretnom slučaju tužilac je svoje pravo izvodio iz punovažnog testamenta ostavioca. Kako je u posebnom postupku pravnosnažno odbijen zahtev zakonskih naslednika za osporavanje testamenta, sud je zaključio da je tužilac postao naslednik celokupne zaostavštine upravo po osnovu zaveštanja.
Sud je dalje naveo da je pravo svojine stečeno:
„Po sili zakona, u trenutku smrti ostavioca, odnosno u trenutku otvaranja nasleđa.“
Zbog toga je prihvaćen zahtev za utvrđenje prava susvojine na nepokretnostima po osnovu testamentarnog nasleđivanja, radi usklađivanja stvarnog pravnog stanja sa pravima koja proizlaze iz punovažnog zaveštanja.
Ova odluka potvrđuje jedno od osnovnih načela naslednog prava: kada postoji punovažan testament, naslednopravni položaj određuje se prema volji ostavioca izraženoj u zaveštanju, a ne prema pravilima zakonskog nasleđivanja. Testamentarni naslednik stiče pravo svojine na zaostavštini u trenutku smrti ostavioca, pod istim uslovima kao i zakonski naslednik, ali na osnovu jačeg pravnog osnova.
Izvor: Presuda Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije Rev. 3821/18 od 4. 6. 2020. godine.
