Lice kome radni odnos prestaje usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena može ostvariti pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ali u određenim slučajevima to pravo zavisi od visine otpremnine koju je zaposlenom isplatio poslodavac u okviru programa rešavanja viška zaposlenih.
Iz obrazloženja odluke:
Odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisano je da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa usled tehnološkog viška, osim lica koja su se, u skladu sa odlukom Vlade o programu rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredelila za posebnu novčanu naknadu (otpremninu) u iznosu većem od zakonskog minimuma.
Zakonom o radu propisano je i da je poslodavac dužan da zaposlenom pre otkaza isplati otpremninu, koja ne može biti niža od zakonom propisanog minimuma, kao i da se zaposlenom nakon toga može priznati pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, pod uslovima predviđenim propisima o zapošljavanju.
Polazeći od ovih odredaba, Ustavni sud je naveo da pravo na novčanu naknadu pripada zaposlenima koji su u okviru programa rešavanja viška zaposlenih izabrali otpremninu u iznosu koji nije veći od zakonskog minimuma. Nasuprot tome, pravo na novčanu naknadu ne pripada onima koji su se opredelili za otpremninu u iznosu većem od zakonskog minimuma.
Sud je istakao da je cilj zakonskog rešenja da se zaposlenima omogući izbor najpovoljnije opcije, pri čemu se
balansira između interesa zaposlenih i očuvanja javnih finansija. Izbor između veće otpremnine i prava na novčanu naknadu predstavlja ličnu procenu zaposlenog o tome šta mu je povoljnije u konkretnom slučaju.
(Odluka Ustavnog suda, Už. 11632/2020 od 27. 6. 2024)
