Uzroci i mogući načini prevazilaženja nedovoljno dostignutog stepena tranzicije energetike Srbije

Uvodni tekst predsedavajućeg dr Tihomira Simića, uvodnog predavča na 17. Međunarodnom forumu o čistim energetskim tehonologijama, o glavnim uzrocima nedovoljnog stepena dostignute tranzicije energetike Republike Srbije

Autor teksta: Dr Tihomir Simić

Tekst je objavljen u časopisu EKOlist, specijalno izdanje povodom 17. Međunarodnog foruma o čistim energetskim tehnologijama, str. 5-10

Dr Tihomir Simić Predsedavajući Foruma

Već decenijama naglašena potreba i neophodnost sprovođenja nacionalnih tranzicionih procesa u energetskom sektoru Republike Srbije (Srbija), u korelaciji aktuelnih globalnih geopolitičkih dešavanja i kriza, dovela je do bezrezervnog zahteva za njeno konačno uobličenje i trajno prilagođenje savremenom i perspektivnom evropskom i regionalnom energetskom okruženju.

Potpuno je jasno, da ni jedna zemlja profila energetskog potencijala i potreba Srbije nema luksuz i privilegiju da ostane usamljeno energetsko ostrvo. Sudbina svih onih koji u današnjim događanjima u kojima se tekuća četvrta tehnološka revolucija prenosi na sve aspekte stvaranja što boljih sopstvenih nacionalnih strateških pozicija gotovo svih zemalja, mora biti konačni podsticaj i za naše potpuno uobličenje nacionalne energetske tranzicije Srbije.

EU kao aktuelni partner u procesu pridruživanja Srbije, sebe vidi kao globalnog lidera u borbi protiv klimatskih promena i promovisanju održivosti životne sredine. Ovim ciljevima se ne teži samo interno, već oni i duboko oblikuju odnose Unije sa spoljnim svetom. Iako postoji mnogo oblasti u kojima se države članice EU ne slažu, one su ujedinjene u nastojanju da se globalno ograniči emisija gasova sa efektom staklene bašte. Ta ambicija je najvidljivija u neposrednom susedstvu EU. Tokom više od decenije, Brisel je sproveo reforme tržišta energije usmerene ka povećanju efikasnosti, snižavanju cena za potrošače i obezbeđivanju pouzdanosti snabdevanja. Zapadni Balkan (Balkan), zajedno sa zemljama kandidatima u istočnoj Evropi, kao što su Moldavija i Ukrajina, bio je glavna meta ove politike.

Kako aktuelna pomenuta globalna politička i energetska kriza imaju direktnu negativnu refleksiju, na inače vrlo fragilnu energetski bezbednost balkanskih zemalja, naučnu istudiju(*) o realnim pokazateljima stanja faktora koji utiču na započetu energetski tranziciju kao i mogućnostima njene finalizacije, dalo je objektivna usmerenja za neophodne strategijske promene. Da bi se sa što realnijih pozicija razumela ova neophodnost mora se prihvatiti i činjenica, da geopolitička situacija na Balkanu ima značajan uticaj na razrešenje energetske tranzicije Srbije. Ovaj uticaj je moguće sagledati i analizirati kroz nekoliko ključnih aspekata:

Zavisnost od uvoza energenata – Srbija, kao i mnoge druge zemlje na Balkanu, zavisi od uvoza fosilnih goriva, posebno iz Rusije. Geopolitičke tenzije, poput sadašnjeg sukoba u Ukrajini i njegovih verovatnih daljih mogućih produbljivanja, mogu uzrokovati prekid snabdevanja i poremetiti energetske lance, što može osim direktne energetske krize doprineti i urgentnosti u tranziciji ka obnovljivim izvorima energije.

Regionalna saradnja – Davno postavljeni cilj aktivne regionalne saradnje i postizanje stabilnost i saradnja sa susednim zemljama mogu olakšati zajedničke projekte u oblasti obnovljivih izvora energije, kao što su zajedničke solarne i vetroelektrane. Sadašnje geopolitičke napetosti i regionalna podeljenost u njima mogu otežati ovakvu saradnju, dok bi stabilnija saradnja u okruženju omogućila na duži period bolje uslove za nacionalne i regionalne investicije.

Investicije i finansijska podrška – Istovremeno, na osnovu prethodnih faktora, geopolitička situacija može uticati na investicije iz stranih izvora, prvenstveno EU a potom i međunarodnih organizacija. Povećano interesovanje EU za stabilnost Balkana sigurno može dovesti do povećanih sredstava i podrške za energetske projekte, uz naše kolektivno regionalno shvatanje da regionalne napetosti mogu smanjiti privlačnost regiona za investitore.

Energetska bezbednost – U svetlu globalnih promena i nepredvidivih događaja, kao što su nestašice energenata, Srbija može biti prinuđena da ubrza svoje napore ka diversifikaciji izvora energije, što bi moglo uključivati i suradnju sa zapadnim zemljama o novim tehnologijama i projektima.

Politika prema obnovljivim izvorima – Primereno uslovima i okruženju EU postavlja sve rigoroznije standarde za smanjenje emisija i prelazak na obnovljive izvore. To nam jasno stavlja do znanja, da geopolitičke aspiracije Srbije za bližim odnosima sa EU mogu favorizovati i bržu implementaciju energetskih reformi i prelazak na održive izvore.

Uticaj velikih sila – Srbija kao mala zemlja sa ogromnim razvojnim kašnjenjem u odnosu na prosečne evropske susede, mora biti potpuno svesna da Ruska, američka i evropska politika mogu direktno i indirektno značajno oblikovati energetske odluke i strategije u njoj. Najsvežiji primer je intencija u sadašnjoj podršci SAD za energetske projekte koji smanjuju zavisnost od ruskih energetskih izvora i koji bi mogli ubrzati nacionalnu tranziciju. Na koji način, sa kojim interesom i po kojoj ceni, ostaje pitanje za analizu.

Socijalne i političke tenzije – Permanentni izazovi generisani unutrašnjim političkim faktorima, uključujući izražena nezadovoljstva građana i pritisak civilnog društva, mogu uticati na proces tranzicije Srbije. U vezi sa time i geopolitičke nestabilnosti mogu dodatno nametnuti krizne situacije i komplikovati unutrašnji politički dijalog o potrebnim reformama.

Svedeno na nabrojani niz faktora koji su operativno prisutni i očekivani, može se zaključiti da geopolitička situacija na Balkanu ima nezaobilazno višestruki uticaj na razrešenje energetske tranzicije Srbije, oblikujući kako unutrašnje politike, tako i međunarodne odnose koji su ključni za ostvarivanje postavljenih ciljeva održive energije kao konačnog cilja. U kontekstu dubljeg analiziranja realnih unutrašnjih faktora koji su uzrokovali nedovoljno dostignuti stepen planiranih ciljeva tranzicije energetike Srbije, potrebno je na što direktniji način uočiti uzroke usporenja i neizvršenja, radi njihovog što uspešnijeg i bržeg prevazilaženja

Glavni uzroci nedovoljnog stepena dostignute tranzicije energetike Republike Srbije uključuju:

Zavisnost od fosilnih goriva – Srbija je i dalje u velikoj meri zavisna od uvoza i korišćenja uglja i drugih fosilnih goriva, što otežava prelazak na obnovljive izvore energije. Poseban problem predstavlja tretman pitanje karbonskog otiska koji je posledica nacionalnog oslonca na proizvodnju električne energije iz uglja, što će od strane EU a i drugih razvijenih zemalja biti tretirano kao uslov za dodatna ograničenja i diskriminaciju proizvoda iz Srbije. Takođe, korišćenje u saobraćaju i transportu pogonskog goriva dobijenih iz fosilnih izvora isključivo iz uvoza, unosi dodatno opterećenje rizikom nacionalnu energetsku bezbednost. Time je i taj segment tranzicije energetike Srbije značajno ograničen i zahteva dugoročne promene.

Nedovoljna ulaganja – Ograničena ulaganja u sektor obnovljivih izvora energije i energetsku efikasnost, što rezultira sporim razvojem potrebne infrastrukture. Evropska mapa puta koja je revidirila ciljeve do 2030 godine, povećala je ulaganja u obnovljive izvore energije. Na taj način je jasno da Srbija mora slediti ovakav algoritam rešavanja energetske krize i stvarati investicionu klimu ya ulaganja u ovoj oblasti.

Regulatorni okvir – Sadašnji regulatorni okvir je znatno unapredio pređašnje stanje neodređenosti i nedostatka jasnih politika i regulativa koje bi podsticale razvoj obnovljivih izvora energije. Može se zaključiti da je u ovoj oblasti napravljen najveći napredak i čime su stvoreni uslovi da se ubrza donošenje zakona koji omogućavaju praktičnu operacionalizaciju usvojenih strateških ciljeva i promena u nacionalnoj strategiji koji tek slede..

Nedostatak stručnosti i kapaciteta – Evidentno je odsustvo i nedostatak stručnjaka i kapaciteta u sektoru obnovljivih izvora i energetske efikasnosti. Takođe, potreba za intenzivnije usmeravanje mladih za školovanja i studije u ovoj oblasti, može stvoriti neophodnu tehnološku bazu u ljudskim resursima za implementaciju novih tehnologija.

Ekonomija i finansijski problemi – Financijska ograničenja i problemi u ekonomiji, uključujući visoku inflaciju i nedostatak sredstava, mogu otežati investicije u energetski sektor.

Sociopolitički faktori – Politička nestabilnost i socijalni pritisci mogu uticati na donošenje dugoročnih strategija i odluka u oblasti energetike.

Nedostatak javne svesti – Relativno nizak stepen svesti javnosti o važnosti energetske tranzicije i klimatskih promena, što može otežati implementaciju ekološki prihvatljivijih rešenja.

Navedeni faktori zajedno doprinose sporijem napretku ka energetskoj tranziciji u Srbiji, iako postoje inicijative i planovi za poboljšanje situacije. Takođe, agendu prioritetnih aktivnosti u cilju što kvalitetnije artikulacije nove strategije energetike Srbije i sprovođenja energetske tranzicije uključuju:

Povećanje udela obnovljivih izvora energije – Srbija teži povećanju korišćenja obnovljivih izvora energije, kao što su solarna, energija vetra i hidroenergija, u ukupnoj energetskoj potrošnji.

Smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte – Cilj je smanjenje emisija CO2 i drugih štetnih gasova kako bi se doprinosilo globalnim naporima za borbu protiv klimatskih promena.

Povećanje energetske efikasnost – Fokus na unapređenje energetske efikasnosti u industriji, transportu i zgradama kako bi se smanjila potrošnja energije.

Diversifikacija izvora energije – Rad na diversifikaciji energetskih izvora i pravaca snabdevanja, kako bi se smanjila zavisnost od fosilnih goriva i uvoza energije.

Razvoj infrastrukture – Modernizacija i izgradnja nove energetske infrastrukture, uključujući mreže za distribuciju obnovljive energije.

Podsticanje investicija – Promovisanjem boljih uslova za investicije u sektor obnovljivih izvora energije i energetsku efikasnost.

Usklađivanje sa EU zakonodavstvom – Prilagođavanje srpskih energetskih politika i regulativa evropskim standardima i direktivama.

Ovi ciljevi su deo šireg plana Srbije za održivi razvoj i unapređenje energetske sigurnosti. Poslednjih godina fokus se pomerio sa energetske bezbednosti na klimatsku politiku, što je direktno utvrđeno poslednjim naučnim istraživanjima i njihovim zaključcima*. Lideri šest zemalja Zapadnog Balkana – Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije – obećali su na skupu u novembru 2020. godine pod pokroviteljstvom Berlinskog procesa koji podržava Evropska Unija, da će se „obavezati da će zajedno sa EU raditi na cilju ugljenično neutralnog kontinenta do 2050. kroz uvođenje stroge klimatske politike i reformu energetskog i transportnog sektora“.

Energetska zajednica, kao jedinstvena platforma za regionalnu saradnju koju podržava EU, postavila je ciljeve da bi do 2030. godine 31% bruto finalne potrošnje energije trebalo da dolazi iz obnovljivih izvora, potrošnja energije bi trebalo da bude ograničena, a emisije gasova staklene bašte trebalo bi da budu smanjene za preko 60% u poređenju sa nivoima iz 1990ih2 . Eksterno finansiranje putem Instrumenta za pretpristupnu pomoć EU i Investicionog okvira za Balkan, partnerstva između EU i međunarodnih finansijskih institucija, takođe daje prioritet zelenim ciljevima.

Nažalost, rezultati Balkana kada je reč o zelenoj tranziciji su pomešani. Na polju modernizacije energetskog sektora u regionu, kao i smanjenju emisija, postignuto je malo uspeha. Zemlje zapadnog Balkana u najvećoj meri ostaju zavisne od uglja. Trenutno se oko 70% električne energije u regionu proizvede iz lignita.

Mrtvu tačku na terenu koriste spoljni geopolitički akteri, uključujući Rusiju, Kinu i Tursku, koji su zauzeli svoje niše u političkim, ekonomskim i energetskim sektorima regiona. Vlade Balkana su to prihvatile u nadi da će stvoriti radna mesta, prikupiti i preraspodeliti rente za svoje političke klijente i održati niske cene energije za stanovništvo. U međuvremenu, EU je prinuđena da hvata korak, pokušavajući da podstakne usaglašenost u zemljama u kojima nedostaje politička volja ili državni kapacitet za sprovođenje ambicioznih javnih politika.

Nadovezujući se na istraživanje percepcija javnosti, ova studija nalazi da građani Balkana podržavaju zelenu tranziciju, ali ne uviđaju u potpunosti doprinos EU postizanju tog cilja. Osim toga, ne primećuju negativan uticaj pojedinih stranih investicija u energetski sektor regiona. Ipak, trebalo bi da izbegnemo zabludu da najveći deo krivice za spor tempo energetske tranzicije snose strani investitori. Oslanjajući se na terenski rad i niz intervjua članova i članica BiEPAG-a sa akterima u energetskim sektorima Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova, možemo se uočiti da glavna odgovornost za nedostatak napretka leži na nacionalnim vladama. Studija se završava nizom političkih preporuka EU kako da doprinese efikasnijoj i pravednijoj energetskoj tranziciji u regionu.

Čak 71% ispitanika širom Zapadnog Balkana veruje da bi njihove zemlje do 2050. godine trebalo da crpe energiju prvenstveno iz obnovljivih izvora. Podjednako je ohrabrujući i sličan procenat učesnika (67%) koji podržava povećana ulaganja u obnovljive izvore energije u zemlji kao odgovor na energetsku krizu – što ukazuje na to da bi građani mogli biti spremni da podrže veću dodelu javnih sredstava za povećanje kapaciteta proizvodnje zelene energije.

Međutim, kada su ispitanici upitani šta ih najviše zaokuplja, većina je navela ekonomske teškoće (60%). Degradacija životne sredine i klimatske promene nisu bile visoko na ovoj listi: ova pitanja je navelo samo 19%, odnosno 15% ispitanika. Iz toga sledi da ako su akteri sa posebnim interesima za očuvanje statusa kvo uspešno predstavili energetsku tranziciju kao skupu politiku koja bi mogla da utiče na širu populaciju, javna podrška obnovljivim izvorima može biti ozbiljno ugrožena.

Ispitanici su primarnu odgovornost za probleme životne sredine pripisali energetskim praksama na nivou društva (71%) i državnim politikama (58%). Međutim, dali su različite odgovore na pitanje da li je bilo koji spoljni akter imao negativan uticaj na energetsku orijentaciju njihove zemlje.

U Srbiji, neverovatnih 56% se zalaže za povećanje oslanjanja na Rusiju kada je reč o energetskim pitanjima, iako je Gaspromov monopol na tržištu gasa ometao diversifikaciju snabdevanja. A na Kosovu, gde je ulaganje turskog konzorcijuma u elektroenergetski sistem izazvalo kontroverze, samo 3% ispitanika je označilo Tursku kao negativan uticaj. Ovi nalazi otkrivaju značajni raskorak između ogromne podrške javnosti obnovljivoj energiji i njenog neprepoznavanja štetnog uticaja spoljnih aktera posvećenih održavanju statusa kvo.

U širem smislu istraživanje je otkrilo da 49% odnosno 44% ispitanika iz Srbije i Severne Makedonije veruje da EU zahteva previše od njihovih zemalja u pogledu energetskih reformi (u poređenju sa 32% i 38% koji smatraju da ima adekvatne zahteve ili da traži premalo). Na Kosovu su stavovi javnosti o ovom pitanju bili gotovo podjednako podeljeni.

Moglo bi se reći da rezultati istraživanja pokazuju da politike EU nisu u potpunosti shvaćene ili podržane u čitavom regionu. Drugačije rečeno, EU nije uspela da u regionu stvori politiku koja bi dovela do toga da njeni recepti budu široko prihvaćeni. Čini se da praksa EU da jednostavno transponuje svoje prioritete energetske politike na Balkan ne uzima u obzir glavne političke probleme u regionu, koji se odnose na dostupnost energije i zagađenje vazduha. Uzimajući u obzir visok nivo ekonomske nesigurnosti i energetskog siromaštva u regionu, mnogi ispitanici smatraju da EU zahteva previše, a da ne nudi dovoljnu pomoć.

Zanimljivo pitanje koje vredi dodatno istražiti jeste mogućnost da su brojni odgovori ispitanika odražavali frustraciju ljudi zahtevima za pristupanje EU. Ako je to slučaj, zaustavljeni proces proširenja EU na Balkan može negativno uticati na javnu podršku energetskim reformama koje je propisala EU.

Može se zaključiti, da iako javnost Balkana podržava zelenu tranziciju, ona ima prilično iskrivljen pogled na prirodu uticaja spoljnih aktera na energetske reforme svojih zemalja.

Lokalne elite deluju kao čuvari kapije

U predmetnoj studiji slučaja (*), uloga lokalnih političkih i poslovnih elita se pojavljuje kao ključna u posredovanju stranog uticaja. Ove elite mogu imati koristi od netransparentnih poslovnih odnosa i daju prednost ekonomskoj dobiti u odnosu na dugoročnu održivost. Saradnja između stranih investitora i lokalnih elita omogućava stranom uticaju da opstane u energetskim sektorima zemalja Zapadnog Balkana, oblikujući geopolitičku dinamiku zelene energetske tranzicije.

Na Zapadnom Balkanu ljudi uglavnom crpe informacije iz lokalnih medija, a 71% ispitanika u našoj anketi navodi televiziju kao izvor informacija. Kao rezultat toga, naši nalazi pokazuju da su lokalne elite i njihovi režimski mediji odigrali ključnu ulogu u oblikovanju percepcije javnosti o trećim silama. Oni u velikoj meri utiču na narativ i ograničavaju pristup informacijama koje bi mogle dovesti u pitanje postojeći status kvo.

Uticaj spoljnih aktera u energetskom sektoru je raznolik i spoljni geopolitički igrači vrše različite vrste uticaja. Njihova uloga nije homogena. Neki strani akteri zaista imaju pretežno negativnu ulogu, kao što je primer slučaja Bosne i Hercegovine, gde su kineski projekti upitni sa stanovišta upravljanja i uticaja na životnu sredinu. Čak i u tom slučaju, međutim, istraživanje otkriva da su lokalni akteri ključni. Bez njih bi strani uticaj bio mnogo manje štetan.

Štaviše, važno je prepoznati da se neki akteri ponašaju različito u različitim sektorima. Slučaj Srbije pokazuje da rusko vlasništvo pokazuje jasan obrazac ponašanja u sektoru nafte i gasa. U prvom, fokus je prvenstveno na profitu i modernizaciji uz ograničeno uplitanje u konkurenciju. Za razliku od toga, u sektoru gasa, Rusija ima potpunu kontrolu nad snabdevanjem gasom, rezervama i gasovodima, te može uticati na reformu i usklađivanje sa standardima EU.

Tranzicione blokade i korupcija rade zajedno – i ‘zelen’ novac može biti prljav

Studije slučaja su pokazale da prepreke energetskoj tranziciji i uticaj korupcije ponekad deluju u saglasju. Međutim, pogrešno je pretpostaviti da se nezapadni spoljni akteri fokusiraju isključivo na fosilna goriva sa visokim stopama emisija. Ovi akteri sve više ulažu u obnovljive izvore energije – pogledajte, na primer, trud „Gaspromnjefta” da se predstavi kao „zelenija“ kompanija ili kinesku eksploataciju retkih zemnih metala širom sveta. Slično tome, sumnjive prakse koje se često povezuju sa energetskim investicijama u regionu nisu ograničene samo na zagađivače: korupcija se može manifestovati i u „zelenim“ oblicima.

Kako dobici koje treba ostvariti u zelenim projektima postaju sve važniji, videćemo sve više politički povezanih aktera koji pokušavaju da izvuku profit iz njih. To se već dešavalo u prošlosti – sa negativnim efektima po životnu sredinu (npr. kroz fid-in tarife, mehanizme stvorene da ubrzaju investicije u obnovljive izvore energije, za mini hidroelektrane u Srbiji). Stoga je od suštinske važnosti da se izbegne praksa “grinvošinga” projekata kako bi oni izmakli kontroli javnosti.

Jedinstveni zaključak istraživanja tokova i dostignutih stepena energetske tranzicije zemalja Balkana, a time i Srbije, je da bi EU u aktuelnim uslovima globalne političke i energetske krize trebalo da preduzme niz mera za unapređenje i ubrzanje jedinstvenog procesa tranzicije regiona.

Potrebno je da EU pokrene kampanju javne diplomatije kako bi se objasnile prednosti ozelenjavanja energetskog sistema. Ovo bi trebalo da bude usmereno na ključnu publiku kao što su osobe koje utiču na javno mnjenje i ljudi u urbanim centrima koji su zabrinuti zbog lošeg kvaliteta vazduha. Takođe bi trebalo da se oslanja na onlajn platforme, a ne na tradicionalne medije, koji su pod većim rizikom od zarobljavanja od strane anti reformskih elita.

EU mora pruži podršku i osnažiti lokalne aktere organizovanog civilnog društva koji se zalažu za zelenu energetsku tranziciju u regionu kroz veću finansijsku podršku i sistematičnije konsultacije.

Da odlučnije podstiče diversifikaciju izvora energije kako bi se smanjila zavisnost od uglja, posebno promovisanjem obnovljivih izvora energije, i izbegava odlaganje postepenog uvođenja šeme trgovine emisijama, pošto se ugalj mora učiniti neisplativim na tržištu.

Takođe, potrebno je i da EU obezbedi finansijske podsticaje za podršku liberalizaciji tržišta uz prelazak na obnovljive izvore energije, podsticanje konkurencije i smanjenje monopola. Treba izdvojiti sredstva za kompenzaciju ranjivih grupa na koje bi marketizacija mogla negativno uticati.

Zahtev za veću transparentnost i regulisanje stranih investicija je neophodan, posebno u uvođenju obnovljivih izvora energije; ključni prioritet treba da bude borba protiv korupcije u vezi sa zelenim investicijama, poput negativne prakse da pojedine vlade ili regulatori privileguju prijatelje pri dodeljivanju dozvola, licenci, mrežnih veza i drugih pogodnosti.

Neophodno je intenzivno promovisanje regionalne saradnje (u većem obimu, tj. između zemalja Balkana i njihovih suseda iz EU) na mrežnoj povezanosti i prekograničnim investicijama u obnovljive izvore energije; problem prekida u snabdevanju mogao bi se rešiti na širem regionalnom nivou, a ne na nivou svake zemlje. I radi postizanja značajnijeg rezultata izraziti fokus i pruži strogo fokusiranu podršku za ulaganja u obnovljive izvore energije u regionu.

Na osnovu svih evidentiranih i analiziranih indikatora, kao i skupa aktivnosti koji se preduzimaju na području zemalja Balkana u procesima energetske tranzicije do perioda 2040. godine, neizostavno sledi period hitne primene mera koje moraju dati rezultat i obezbediti njihovu dugoročnu održivost. Istovremeno, važnost promena i prilagođavanja aktuelnim uslovima percipira i Srbija u svojoj Strategiji razvoja energetike do 2040. i sa projekcijama do 2050. godine prezentovanoj u vidu nacrta koji je u procesu stručnog i javnog razmatranja.

Sa ovim razmatranjem pregledom i zahvaljujući mogućnostima oslonca na najsvežiju regionalnu studiju kojom je komparirana i Srbija, moguće je imati realan pogled na sled prioritetnih procesa sa kojima se mogu postignuti ciljevi utvrđeni i potpisani u okvirnim dokumentima Energetske Zajednice. Time se uočeni problemi i izazovi u Srbiji mogu nadvladati sa inovativnim metodama prevazilaženja uzroka, kao i novim načinima za ubrzavanja nedovoljno dostignutog stepena tranzicije energetike. Nema sumnje, da je imperativ sprovođenja energetske tranzicije u sugeriranim opcijama za Srbiju postao primarni nacionalni prioritet njenog perspektivnog razvoja u 21. veku.

* U pregledu aktuelnih procesa energetske tranzicije Republike Srbije i zemalja regiona Zapadnog Balkana korišćeni su podaci iz rada autora/ke: Tena Prelec, Nikolaos Cifakis, Dimitar Bečev „Zelene politike moći: Eksterni akteri i energetska tranzicija na Zapadnom Balkanu“ – Savetodavna grupa za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) je zajednička inicijativa Evropskog fonda za Balkan (EFB) i Centra za studije Jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu (CSEES)

Kompletan čospis možete preuzeti klikom na sliku ispod:

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu sajta rkp.rs.