Apelacioni sud u Beogradu naglašava da se Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela primenjuje na krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. Krivičnog zakonika, ukoliko je pravnosnažno utvrđena krivica učinioca.
Punomoćnik osuđenog je tvrdio da se zakon ne može primeniti jer je delo izvršeno pre nego što je zakon stupio na snagu, te da bi trebalo primeniti raniji zakon koji je bio blaži po učinioca. Međutim, sud je utvrdio da je zahtev za trajno oduzimanje imovine podnet 9. maja 2018. godine, kada je već važio Zakon („Sl. glasnik RS“, br. 32/13 i 94/16), koji eksplicitno obuhvata prevaru iz člana 208. stav 4. KZ.
S tim u vezi, postupak trajnog oduzimanja imovine sproveden je u skladu sa važećim zakonom, a primena ranijeg, navodno blažeg zakona, nije moguća jer bi to prekršilo princip važenja zakona u vremenu i imperativne odredbe Zakona o krivičnom postupku. Sud je dodatno naveo da se moment podnošenja zahteva za trajno oduzimanje vezuje za pravnosnažnu osudu za izvršenje krivičnog dela, koja u trenutku važenja prethodnog zakona još nije postojala.
Ovaj stav Apelacionog suda jasno potvrđuje da se trajno oduzimanje imovine sprovodi po zakonu važećem u trenutku podnošenja zahteva, a ne po zakonu koji je eventualno blaži po učinioca, čime se osigurava pravna sigurnost i predvidivost postupka.
(Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Kž-Po1-Poi 3/18 od 30. januara 2019. godine)
