Toma Fila spada među najpoznatije krivične advokate sa prostora bivše Jugoslavije, a njegov profesionalni put i iskustva u sudnicama često se opisuju kao spoj pravne strategije, ličnih dilema i veoma teških krivičnih predmeta.
U razgovoru za Blic (2015), povodom objavljivanja njegove autobiografske knjige „Završna reč“, Fila je sumirao više od 50 godina rada u sudnicama širom bivše Jugoslavije, ali i pred međunarodnim tribunalima, uključujući i Haški tribunal u Holandiji. Kako je naveo, advokaturom je počeo da se bavi 1963. godine, a krivično pravo je izabrao pod uticajem porodične tradicije i interesovanja za dinamične i nepredvidive sudske procese.
Kako sam kaže:
„Advokaturom sam počeo da se bavim 1. jula 1963. godine. Poslednjih godina sam sudnicu zamenio crkvom, koja mi je uvek bila jako bitna. Ipak, moji prijatelji mi u šali kažu da mi je sad kasno za pokajanje.“
Ono što njegovu priču čini posebno upečatljivom jeste način na koji opisuje krivično pravo kao prostor stalne borbe između dokaza, proceduralnih pravila i ljudskih sudbina. U intervjuu ističe da su mu najuspešniji rezultati dolazili kroz pažljivo analiziranje postupka — od uočavanja grešaka u dokazima do osporavanja izjava svedoka i pravnih nedoslednosti u optužbi.
Jedan od najtežih aspekata njegove karijere, kako sam priznaje, bio je rad na predmetima u kojima je postojala smrtna kazna. Posebno se osvrnuo na slučaj jednog svog klijenta koji je bio osuđen na najtežu kaznu tog vremena. Opisujući taj događaj, kao trenutak koji je ostavio snažan lični trag i profesionalnu dilemu, ali i kao situaciju koja pokazuje koliko su krivični postupci emotivno opterećeni, čak i za odbranu.
Jedan od najsnažnijih delova njegove ispovesti odnosi se na smrtne kazne i lične granice u poslu.
„Zakleo sam se da ću doći na izvršenje smrtne kazne. Ali nisam otišao. Pobegao sam sa tog streljanja, nisam mogao da gledam.“
Fila je takođe otvoreno govorio o svom protivljenju smrtnoj kazni, naglašavajući da se motivi za ubistvo i psihološke okolnosti moraju posmatrati u širem kontekstu, uključujući emocije, impulse i društvene faktore koji mogu dovesti do krivičnog dela.
Govoreći o krivičnim predmetima, ističe da ga je upravo ta oblast učinila prepoznatljivim:
„Branjenje ubica me je učinilo legendom pravosuđa bivše Jugoslavije.“
Međutim, iza te “legende” stoji i složen lični odnos prema poslu. Fila otvoreno priznaje:
„Ipak, često sam prećutkivao istinu.“
Posebno snažan deo njegovog svedočenja odnosi se na iskustvo rada pred Haškim tribunalom, koje opisuje kao najteže profesionalno razdoblje. Istakao je da je taj period imao i lične posledice po njega i njegove saradnike.
„To je najgore što sam u životu prošao. Holandija je divna, ali sam na kraju i nju počeo da mrzim zbog Haga.“
„To iskustvo sam lično platio srčanom aritmijom; jedan saradnik mi je umro zbog Haga, od srčanog udara.“
Naglašavajući ne samo stres i intenzitet međunarodnih krivičnih postupaka, kao i specifičnost tog pravosudnog sistema koji je, prema njegovom viđenju, bio drugačiji od domaće sudske prakse.
U celini, Fila u svojoj autobiografskoj refleksiji prikazuje advokaturu ne samo kao pravnu profesiju, već kao dugotrajan susret sa ljudskim sudbinama, moralnim granicama i stalnim balansiranjem između zakona i pravde.
U njegovom svedočenju advokatura nije samo profesija, već dugotrajan susret sa ekstremnim ljudskim sudbinama, gde se pravo, emocija i politika stalno prepliću.
📌 Izvor: intervju za Blic (2015), povodom knjige „Završna reč“
📎 Prenosi: Pravni kutak
