Zakon o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 35/2026) u članovima 187 i 188 uređuje sporazum postignut u postupku vansudskog rešavanja potrošačkog spora, kao i uslove pod kojima takav sporazum može imati snagu izvršne isprave.
Sporazumno rešavanje spora – član 187
Prema članu 187 stav 1, ukoliko potrošač i trgovac tokom vansudskog postupka postignu sporazum, telo za vansudsko rešavanje potrošačkog spora dužno je da sporazum sačini u pisanoj formi i dostavi stranama radi potpisivanja.
U skladu sa stavom 2, sadržinu sporazuma određuju same strane u postupku, što potvrđuje autonomiju volje učesnika i fleksibilnost vansudskog rešavanja sporova.
Nakon potpisivanja, prema stavu 3, telo dostavlja sporazum:
- stranama u postupku,
- kao i nadležnom Ministarstvu.
Na taj način obezbeđuje se evidencija i institucionalni nadzor nad sprovedenim postupcima.
Sporazum kao izvršna isprava – član 188
Poseban značaj ima član 188, koji propisuje mogućnost da sporazum postignut u vansudskom rešavanju potrošačkog spora dobije snagu izvršne isprave.
Da bi sporazum imao svojstvo izvršne isprave, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
- sporazum mora sadržati izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac, nakon dospelosti potraživanja, može pokrenuti izvršni postupak na osnovu tog sporazuma (tzv. klauzula izvršnosti);
- sporazum mora biti potpisan od:
- obe strane u sporu,
- kao i od tela koje je vodilo postupak vansudskog rešavanja spora.
Pravni značaj izvršnog sporazuma
Mogućnost da sporazum dobije snagu izvršne isprave predstavlja jedno od najznačajnijih rešenja novog zakona, jer omogućava efikasnije ostvarivanje prava bez potrebe za dodatnim sudskim postupkom radi pribavljanja izvršne odluke.
Na taj način vansudsko rešavanje potrošačkih sporova dobija ne samo savetodavni i posrednički karakter, već i potencijalno direktno izvršno dejstvo, što dodatno podstiče trgovce i potrošače na sporazumno rešavanje sporova.
IZVOR:Zakon o zaštiti potrošača
