Neosnovani su navodi tužilje da je do prestanka njenog radnog odnosa došlo usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, (a ne na osnovu njenog dobrovoljnog prijavljivanja za status tehnološkog viška). U konkretnom slučaju, radni odnos nije prestao po odluci poslodavca o proglašenju viška, već po osnovu pisanog zahteva same tužilje.
Iz obrazloženja presude:
U sporovima ove vrste, teret dokazivanja postojanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje dovode do prestanka potrebe za radom zaposlenog snosi poslodavac. Međutim, u konkretnom slučaju utvrđeno je da je tuženi svojom odlukom od 12. 12. 2019. godine predvideo kriterijume za utvrđivanje tehnološkog viška, pri čemu je prioritet dato dobrovoljnom prijavljivanju zaposlenih.
Tužilja je izjavom od 18. 12. 2019. godine izrazila saglasnost da joj radni odnos prestane po osnovu tehnološkog viška, nakon čega je 23. 12. 2019. godine doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.
Sud je ocenio da u takvoj situaciji prestanak radnog odnosa nije posledica odluke poslodavca o proglašenju tehnološkog viška, već dobrovoljnog opredeljenja zaposlenog, te da osporeno rešenje ima deklarativni, a ne konstitutivni karakter.
Neosnovani su i navodi o neovlašćenom potpisivanju rešenja, jer je utvrđeno da je lice koje je potpisalo akt bilo uredno ovlašćeno od strane ranijeg direktora društva da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, pri čemu to ovlašćenje nije bilo opozvano.
(Presuda Vrhovnog suda, Rev2. 1968/23 od 16. 1. 2025)
