Odbijanje zaposlenog da primi upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu ne može se samo po sebi smatrati povredom radne discipline, dok se verbalna reakcija zaposlenog u konkretnoj situaciji ne može automatski kvalifikovati kao pretnja ili ponašanje koje onemogućava nastavak rada kod poslodavca.
Iz obrazloženja presude:
Kao razlog za otkaz, u upozorenju i rešenju poslodavca navedeno je da je tužilja na sastanku posade 7. 3. 2012. godine odbila da potpiše prijem upozorenja o učinjenim povredama radne discipline, nakon čega je bacila dokument koji joj je uručen i obratila se neposrednom rukovodiocu rečima: „Ti! Zar se ne plašiš? Trebalo bi da se plašiš Boga da će te kazniti za sve što si mi učinila!“
Sud je ocenio da radna disciplina predstavlja opšti standard čije narušavanje može predstavljati osnov za otkaz, ali samo ukoliko je takvo ponašanje zaposlenog, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, takvo da nastavak radnog odnosa više nije moguć.
Vrhovni sud je istakao da se u ovakvim slučajevima ne utvrđuje klasična krivica, već postojanje ponašanja koje ukazuje na svest zaposlenog o nedisciplini, kao i težina posledica po radni proces.
„Odbijanje da se primi upozorenje ne može se smatrati nepoštovanjem radne discipline, a obraćanje rukovodiocu u konkretnoj situaciji ne predstavlja pretnju, već ishitrenu emotivnu reakciju.“
Sud je zaključio da opisano ponašanje ne predstavlja takav stepen narušavanja radne discipline koji bi opravdao otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 3. Zakona o radu.
(Presuda Vrhovnog suda, Rev2. 178/23 od 15. 1. 2025)
