Član 34 Zakonik o krivičnom postupku uređuje pitanje stvarne i mesne nadležnosti suda i njegovu obavezu da na to pazi tokom celog postupka.
Sud je dužan da sam proverava da li je nadležan za postupanje u konkretnom predmetu. Ukoliko utvrdi da nije nadležan, mora da donese rešenje kojim se oglašava nenadležnim i da, po pravnosnažnosti tog rešenja, predmet uputi nadležnom sudu.
Međutim, zakon predviđa važno izuzeće:
-
Ako sud tokom glavnog pretresa utvrdi da je za suđenje nadležan niži sud, neće predmet ustupati tom sudu, već će sam sprovesti postupak i doneti odluku.
Nakon potvrđivanja optužnice, sud se više ne može oglasiti mesno nenadležnim, niti stranke mogu isticati prigovor mesne nenadležnosti. Time se obezbeđuje stabilnost postupka i sprečava odugovlačenje.
Sud koji se oglasio nenadležnim dužan je da preduzme sve radnje za koje postoji opasnost od odlaganja, kako bi se zaštitili dokazi i prava učesnika u postupku.
Ako je odlučeno da se predmet uputi neposredno višem sudu, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje zajednički neposredno viši sud.
Stručnjaci ističu da član 34 ima ključnu ulogu u očuvanju zakonitosti postupka, jer sprečava da predmet vodi nenadležni sud, ali istovremeno onemogućava zloupotrebe koje bi dovele do nepotrebnog odlaganja suđenja.
IZVOR: Zakonik o krivičnom postupku
