Tužilac kao strano pravno lice sa sedištem na teritoriji Velike Britanije dužan je da položi aktorsku kauciju u Republici Srbiji osim ako poseduje nepokretnu imovinu ili imovinu koja nije lako prenosiva u Republici Srbiji, a koja je dovoljna za pokriće parničnih troškova i taksi.
Iz obrazloženja
Ožalbenim rešenjem prvostepeni sud je usvojio zahtev tuženog za obezbeđenje parničnih troškova i obavezao je tužioca da u depozit prvostepenog suda uplati iznos od 1.000.000,00 dinara na ime obezbeđenja parničnih troškova u roku od 15 dana i upozorio je tužioca da će se smatrati da je tužba povučena ako tužilac ne dostavi dokaz da je uplatio obezbeđenje parničnih troškova.
Odluka prvostepenog suda je pravilna.
Naime, prema odredbi člana 12. stav 2. Konvencije između Kraljevine Jugoslavije i Velike Britanije o uređenju međusobne pomoći u vođenju postupka u građanskim i trgovačkim stvarima koje su u tečaju ili koje mogu biti u tečaju pred odnosnim sudskim vlastima od 27.02.1936. godine, državljani jedne strane ugovornice koji prebivaju izvan teritorije druge gde je postupak u toku neće biti prinuđeni da daju obezbeđenje za parnične troškove ili sudske takse u slučaju kada oni poseduju u toj teritoriji nepokretnu imovinu ili drugu imovinu koja nije lako prenosiva a koja je imovina dovoljna za pokriće ovih troškova i taksi.
Izjašnjavajući se po nalogu suda, tužilac kao strano pravno lice sa sedištem na Britanskim devičanskim ostrvima se izjasnio da ne poseduje nepokretnu imovinu na teritoriji Republike Srbije niti je ukazao na postojanje neke druge imovine u smislu člana 12. stav 2. Konvencije između Kraljevine Jugoslavije i Velike Britanije na osnovu koje bi bio oslobođen plaćanja obezbeđenja parničnih troškova.
(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 7965/2022 od 10.11.2022. godine)
