Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju Republike Srbije propisuje nekoliko vrsta osiguranja koja imaju za cilj da zaštite putnike, učesnike u saobraćaju i treća lica u slučaju nastanka štete.
Prema članu 2. ovog zakona, postoje četiri osnovne vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju. Prva je osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja. Ovo osiguranje odnosi se na putnike koji koriste sredstva javnog prevoza i pruža im zaštitu u slučaju nezgode.
Druga, i za građane najpoznatija vrsta, jeste osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.
Reč je o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti koje svaki vlasnik registrovanog motornog vozila mora da ima.
Njegova svrha je da se nadoknadi šteta koju vozilo prouzrokuje drugim učesnicima u saobraćaju.
Zakon predviđa i osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima, kao i osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.
Važno je da se pod pojmom „vlasnik“ ne podrazumeva samo formalni vlasnik prevoznog sredstva. Zakon u ovu kategoriju ubraja i korisnika, kao i drugo lice na koje je prevozno sredstvo registrovano u skladu sa propisima.
Posebno je značajno pravilo da osiguranje odgovornosti pokriva štetu koju prevozno sredstvo pričini trećim licima bez obzira na to ko je u trenutku nezgode upravljao tim prevoznim sredstvom, pod uslovima i na način koji propisuje zakon.
Cilj ovakvog sistema je da oštećeno lice ne ostane bez naknade nakon saobraćajne nezgode, već da se šteta, kada su ispunjeni zakonski uslovi, nadoknadi iz obaveznog osiguranja.
IZVOR:Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju
