Iako je Hrvatska donela novi Zakon o medijaciji, važno je naglasiti da se u Republici Srbiji i dalje primenjuje Zakon o posredovanju u rešavanju sporova („Sl. glasnik RS“, br. 55/2014).
Zakon o posredovanju u rešavanju sporova, posredovanje (medijacija) nije obavezna, već predstavlja dobrovoljan način rešavanja sporova. Član 2: „Posredovanje je postupak u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos reše…“
Za razliku od srpskog modela, novi hrvatski zakon uvodi određene situacije u kojima je pokušaj mirnog rešavanja spora – kroz medijaciju – obavezan pre pokretanja sudskog postupka, čime se jasno jača uloga alternativnih načina rešavanja sporova.
Šta donosi novi zakon o medijaciji u Hrvatskoj
Hrvatski zakon uređuje medijaciju u građanskim, privrednim, radnim, porodičnim i drugim sporovima, sa osnovnim ciljem da se:
- smanji broj sudskih postupaka,
- podstakne sporazumno rešavanje sporova,
- olakša pristup pravdi,
- i uspostavi ravnoteža između medijacije i sudskog postupka.
Medijacija se može sprovoditi pre ili tokom sudskog postupka, kao fleksibilan i efikasan način rešavanja konflikata.
Obavezna medijacija u određenim sporovima (član 14)
Jedna od ključnih novina jeste član 14, koji uvodi obavezan pokušaj medijacije pre tužbe u određenim vrstama sporova.
To se odnosi na:
- sporove iz ostavinskog postupka,
- sporove male vrednosti u vezi sa naknadom štete.
Ipak, zakon predviđa i izuzetke, pa medijacija nije obavezna:
- u radnim sporovima i sporovima iz osiguranja,
- kada postoje kratki zakonski rokovi za tužbu,
- kada je jedna od stranaka država,
- u slučajevima nasilja (posebno porodičnog),
- kada nije poznata adresa druge strane,
- ili kada nadležni organ ne reaguje u zakonskom roku.
Važno je da se obaveza smatra ispunjenom i ako druga strana odbije da učestvuje u medijaciji – dovoljno je da je jedna strana pokrenula postupak i pristupila informativnom sastanku.
O sprovedenom pokušaju izdaje se potvrda koja ima svojstvo javne isprave, što predstavlja uslov za dalje vođenje parničnog postupka.
Ko može biti medijator
Zakon precizno definiše uslove za sticanje statusa medijatora. Medijator može biti lice koje:
- ima završenu obuku za medijatora u trajanju od najmanje 40 sati,
- poseduje visoko obrazovanje (nivo 7 kvalifikacija),
- protiv kojeg se ne vodi krivični postupak za dela koja se gone po službenoj dužnosti,
- upisano je u Registar medijatora koji vodi nadležni nacionalni centar.
Takođe, u prekograničnim sporovima priznaje se status medijatora stečen u državama članicama EU.
Medijatori su dužni da se kontinuirano stručno usavršavaju, a mogu biti brisani iz registra u slučaju povrede etičkih pravila, gubitka uslova ili drugih zakonom propisanih razloga.
Troškovi i posledice (član 33)
Zakon jasno uređuje i pitanje troškova medijacije. Osnovna pravila su:
- svaka strana snosi svoje troškove,
- troškovi medijacije dele se na jednake delove, osim ako nije drugačije dogovoreno.
Ako medijacija ne dovede do sporazuma, ti troškovi postaju deo parničnih troškova u eventualnom sudskom postupku.
Najvažnija novina odnosi se na sankcije:
➡️ strana koja ne ispuni obavezu pokušaja medijacije (kada je ona propisana) gubi pravo da traži naknadu troškova sudskog postupka, bez obzira na ishod spora.
Ova odredba ima snažan podsticajni efekat i usmerava stranke ka pokušaju mirnog rešavanja sporova pre obraćanja sudu.
Dok Srbija i dalje zadržava model dobrovoljne medijacije, hrvatski zakon uvodi obavezne elemente i jača institucionalni okvir ovog postupka. Time se medijacija sve više pozicionira kao ključni mehanizam za efikasno, brže i ekonomičnije rešavanje sporova.
Izvor: Narodne novine (NN 27/2026)
