Ukoliko potpis zastupnika pravnog lica ugovorne strane nije autentičan, već imitacija učinjena od strane drugog lica, nema uslova za primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o zastupanju od strane neovlašćenog lica, već se radi o nepostojećem ugovoru, usled izostanka saglasnosti volja ugovornih strana.
Iz obrazloženja
Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti br. 193/1 od 21.07.1999. godine. Pravilno prvostepeni sud zaključuje da ugovor kojim se jedna ugovorna strana obavezuje da izgradi određeni objekat, a druga ugovorna strana da u izgradnji objekta učestvuje sa ugovorenim iznosom novčanih sredstava, predstavlja ugovor o finansiranju izgradnje nepokretnosti, a ne ugovor o kupoprodaji nepokretnosti.
Prvostepeni sud nije pravilno primenio zakon kada je odbio zahtev da se poništi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti br. 193/1 od 21.07.1999. godine.
Sud je tačno zaključio da ugovor kojim se jedna strana obavezuje da izgradi objekat, a druga da učestvuje u izgradnji sa novcem, nije ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, već ugovor o finansiranju izgradnje nepokretnosti. Za takav ugovor nije obavezna posebna forma (overa kod nadležnog organa), pa samim tim to ne bi bio razlog njegove ništavosti.
Međutim, utvrđeno je da potpis zakonskog zastupnika tužioca na ugovoru iz 1999. godine nije autentičan potpis Đ. S., već da ga je neko nepoznato lice ispisalo slobodnom imitacijom. To znači da izjava volje tužioca na ovom ugovoru uopšte ne postoji, jer nije potpisana od strane ovlašćenog zastupnika pravnog lica.
Prvostepeni sud je pogrešno primenio član 88. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ta odredba odnosi na slučajeve kada neko lice potpiše ugovor kao punomoćnik bez ovlašćenja, a ugovor može važiti ako ga kasnije odobri zastupani. U ovom slučaju se ne radi o tome, već o imitaciji potpisa od strane nepoznatog skriptera.
Zato se ovde ne može primeniti član 88. ZOO, jer nije reč o punomoćniku bez ovlašćenja, već o lažnom potpisu. Po zakonu (član 26. ZOO), ugovor postoji samo ako su se strane saglasile o bitnim elementima, a ovde saglasnost uopšte ne postoji.
Iz tog razloga, ovaj ugovor predstavlja nepostojeći pravni posao, protivan prinudnim propisima, i samim tim je zahvaćen razlozima ništavosti iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.
(Iz presude Privrednog apelacionog suda Pž 188/2022 od 28.09.2022. godine)
