U prekršajnom postupku pravo na odbranu ne završava se samo na mogućnosti da okrivljeni angažuje branioca. Ono mora biti stvarno i delotvorno, što posebno dolazi do izražaja u fazi izjavljivanja žalbe.
U konkretnom slučaju, okrivljeni je nakon donošenja prvostepene presude angažovao branioca i o tome blagovremeno obavestio sud, uz izričit zahtev da mu se presuda dostavi. Iako je sud bio uredno obavešten, prepis presude nije dostavljen braniocu, već samo okrivljenom.
Takvo postupanje imalo je direktne procesne posledice – branilac nije mogao da iskoristi zakonsko pravo da izjavi žalbu u korist okrivljenog.
Kako se navodi u obrazloženju odluke:
„Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere.“
i dalje:
„Ako okrivljeni ima branioca, sve odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu dostaviće se samo braniocu.“
Vrhovni sud je naglasio da dostavljanje presude braniocu nije formalnost, već procesna garancija koja određuje početak roka za žalbu i omogućava efektivno ostvarenje prava na odbranu.
Propust prvostepenog suda da postupi na ovaj način doveo je do toga da branilac bude faktički isključen iz žalbene faze postupka, iako je uredno angažovan. Takav nedostatak nije otklonio ni drugostepeni sud, iako je odlučivao po žalbi okrivljenog.
Zbog toga je sud zauzeo stav da je učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 4. u vezi sa članom 161. stav 1. Zakona o prekršajima, jer je okrivljenom povređeno pravo na odbranu u žalbenom postupku.
Ovaj slučaj još jednom potvrđuje da pravo na branioca mora biti stvarno, a ne samo deklarativno – jer se tek kroz mogućnost izjavljivanja pravnog leka ostvaruje njegova suština.
IZVOR:(Presuda Vrhovnog suda, Kzz Pr 20/23 od 28. 6. 2023)
