Članom 118 stav1. Tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje), predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio svoj prevoz.
Rastojanje između mesta stanovanja i rada zaposlenog nije relevantno za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu stvarnih troškova prevoza. Ova naknada se obračunava u skladu sa brojem efektivnih radnih dana i cenom pojedinačne karte za javni prevoz.
Obrazloženje odluke Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 86/2021 od 30.6.2021. godine:
- Zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza: Prema zakonima Republike Srbije, zaposleni ima pravo na naknadu stvarnih troškova prevoza od mesta stanovanja do mesta rada. Ovo pravo nije vezano za postojanje organizovanog javnog prevoza, niti za udaljenost od posla. Odlučujuće je da zaposleni ima stvarne troškove prevoza, koji se moraju nadoknaditi prema ceni karte u javnom saobraćaju i broju efektivnih radnih dana.
- 2. Udaljenost nije presudna: Sud je jasno naglasio da udaljenost između mesta stanovanja i mesta rada nije relevantna za ostvarivanje prava na naknadu prevoza. Dakle, zaposleni ima pravo na nadoknadu bez obzira na to koliko je daleko ili blizu stanuje od posla, sve dok postoji stvarna potreba za korišćenjem prevoza.
- Efektivni radni dani: Naknada troškova prevoza računa se prema broju efektivnih radnih dana, odnosno dana kada je zaposleni zaista dolazio na posao.
Iz Obrazloženja
„Tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je dužna da tužiocu u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplati troškove koji je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz mesta …, gde ima prebivalište, do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada, bez obzira što tužilac nije podnosio tuženom zahtev za naknadu. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 182. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.”
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 86/2021 od 30.6.2021. godine)
