Međupresudu je moguće doneti samo u slučaju osnovanosti kondemnatornog tužbenog zahteva, kada su osporeni osnov i visina zahteva, a u pogledu osnova stvar ispunjava uslove za donošenje odluke, dok utvrđujući tužbeni zahtev nije zahtev o kome je moguće doneti međupresudu.
Iz obrazloženja
Prvostepena međupresuda doneta je pogrešnom primenom člana 347. Zakona o parničnom postupku, jer za donošenje međupresude, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi. Prema članu 347. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ako je tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i visinu tužbenog zahteva, a u pogledu osnova stvar ispunjava uslove za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da presudom samo utvrdi postojanje osnova tužbenog zahteva (međupresuda). Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da međupresuda može biti doneta samo u slučaju postavljanja kondemnatornog tužbenog zahteva, te ukoliko tuženi ospori osnov i visinu tužbenog zahteva, a u pogledu osnova stvar ispunjava uslove za donošenje odluke.
To dalje znači da utvrđujući tužbeni zahtev, kakav je zahtev da se utvrdi povreda nekog prava, nije tužbeni zahtev o kome je moguće doneti međupresudu, budući da kod ovakvog zahteva ne postoje osnov i visina. Utvrđenjem da je osnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su prvotuženi i drugotuženi povredili prava tužioca, prvostepeni sud je meritorno odlučio o celokupnom delu tužbenog zahteva, pa ovaj deo prvostepene odluke nema karakter međupresude. Osim toga, osnovano se žalbom drugotuženog ukazuje da tužbeni zahtev sadrži osnovni i eventualni zahtev da se tuženi obavežu na isplatu određenih novčanih iznosa, a da je prvostepeni sud, odlučio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženima po osnovu naknade štete, propuštajući da da bilo kakve razloge u pogledu zahteva za isplatu trostruke naknade, kao i zahteva za isplatu koristi od upotrebe tuđe stvari.
(Iz rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 2268/2022 od 25.10.2022. godine)
