Video-nadzor može doprineti većoj bezbednosti, ali njegovo postavljanje mora biti u skladu sa propisima.
U stambenim zgradama kamere se mogu postavljati u zajedničkim prostorijama, poput ulaza, hodnika i liftova, ali ne smeju biti usmerene ka vratima stanova ili drugim mestima koja narušavaju privatnost stanara.
O postavljanju zajedničkog video-nadzora odlučuje stambena zajednica, a sistem mora biti postavljen i korišćen u skladu sa zakonom. Snimci mogu poslužiti kao dokaz u određenim postupcima ukoliko je video-nadzor postavljen zakonito.
Kada je reč o porodičnim kućama, vlasnici mogu postaviti kamere radi zaštite svoje imovine, ali ne bi trebalo da snimaju komšijsko dvorište, prozore ili druge površine koje zadiru u tuđu privatnost.
Osnovno pravilo je da bezbednost ne sme da ugrožava pravo drugih na privatnost.
Šta kaže zakon o video-nadzoru?
U Republici Srbiji video-nadzor nije uređen jednim posebnim zakonom, već se na njega prvenstveno primenjuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Snimci na kojima se mogu prepoznati lica smatraju se podacima o ličnosti, pa njihovo prikupljanje i obrada moraju biti zakoniti i srazmerni svrsi zbog koje se kamere postavljaju.
U stambenim zgradama kamere se mogu postavljati radi zaštite ljudi i imovine, ali ne smeju neopravdano zadirati u privatnost stanara. Kamere ne bi trebalo da snimaju unutrašnjost stanova, niti da budu usmerene na mesta gde postoji očekivanje privatnosti.
Pravni osnov za video-nadzor najčešće se nalazi u:
- članu 12. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (zakonita obrada podataka),
- Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, kada odluku donosi stambena zajednica,
- Zakon o privatnom obezbeđenju, koji uređuje tehničku zaštitu i sisteme video-nadzora.
IZVOR: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti
