Vrhovni sud potvrdio je da se izdavanjem lažnih faktura za usluge koje nikada nisu pružene stiču sva obeležja krivičnog dela pranja novca, čak i kada u presudi nije precizirano od koje kriminalne delatnosti potiče imovina.
U konkretnom slučaju, okrivljeni AA je, kako se navodi u pravosnažnoj presudi, „sa znanjem da imovina potiče od kriminalne delatnosti, a u nameri da prikrije i lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, sastavljao i overavao fakture neistinite sadržine o uslugama koje njegova preduzetnička radnja navodno pruža različitim privrednim društvima“.
Nakon što su ta društva, iako usluge nisu pružene, uplaćivala novac na račun njegove radnje, okrivljeni je podizao iznose u gotovini, vraćao ih vlasnicima firmi i odgovornim licima, a za sebe zadržavao od 7 do 10 odsto.
Utvrđeno je da je okrivljeni na ovaj način„preneo imovinu – novac u iznosu od 25.508.031 dinar sa znanjem da potiče od kriminalne delatnosti“ i da je stekao skoro dva miliona dinara. Vrhovni sud je naglasio da „u izreci presude nije neophodno da se navede od koje to kriminalne delatnosti potiče imovina“, odbacujući tvrdnje odbrane da je došlo do povrede zakona.
Presuda je doneta 29. maja 2024. godine (Kzz 658/24).
