U javnosti se često govori o zaštiti prava majki, o njihovoj ulozi u odrastanju deteta i o izazovima koje nose razvod i samohrano roditeljstvo. Međutim, mnogo ređe se govori o situacijama u kojima su ugrožena prava očeva, posebno onda kada, uprkos sudskoj odluci, bivši suprug biva postepeno isključen iz života sopstvenog deteta.
Kao posrednik u porodičnim sporovima, u praksi se neretko susrećem sa slučajevima u kojima je dete, nakon razvoda, povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Takva odluka suda ima za cilj stabilnost deteta i organizaciju svakodnevnog života. Međutim, ona ne znači da je drugi roditelj izgubio svoje roditeljstvo, niti da je njegovo pravo i obaveza da učestvuje u životu deteta manje važno.
Ipak, u pojedinim situacijama dešava se da se majka, svesno ili nesvesno, postavi kao da je zakonski staratelj i „vlasnik“ deteta, dok se od oca očekuje da svoju ulogu svede na redovno plaćanje alimentacije. U takvom odnosu finansijska obaveza ostaje, ali se emocionalna i roditeljska uloga oca potiskuje.
Problem postaje još izraženiji kada se ne poštuje sudska odluka o viđanju deteta. U praksi to često ne izgleda kao otvoreno kršenje odluke, već kao niz suptilnih situacija: dete je „umorno“, „bolesno“, ima obaveze ili jednostavno „ne želi da ide kod oca“. Vremenom se susreti odlažu, skraćuju ili postaju sve ređi.
U takvom okruženju majka neretko razvija izrazito zaštitnički, ponekad i prezaštitnički odnos prema detetu, verujući da samo ona može da ga zaštiti, razume i pravilno brine o njemu. Ponekad se stvara uverenje da dete „pati“ kada ode kod oca ili da će se razboleti jer „nije dovoljno paženo“. Iako takvo ponašanje često potiče iz emotivne povređenosti ili straha, ono može imati ozbiljne posledice.
Dete koje stalno sluša da je majka jedina koja ga razume i štiti, a da je drugi roditelj nedovoljno brižan ili opasan, počinje da razvija strah, nesigurnost ili odbojnost prema ocu. Ta osećanja često nisu rezultat ličnog iskustva deteta, već posledica poruka koje dobija iz okruženja.
Na taj način dete može postati emocionalno vezano za jednog roditelja na nezdrav način, dok se drugi roditelj postepeno pretvara u sporednu figuru u njegovom životu.
Ovakve situacije posebno su teške za očeve koji žele da budu prisutni u životu svog deteta, ali nailaze na stalne prepreke. Iako postoji sudska odluka, njeno sprovođenje u praksi često zavisi od dobre volje roditelja. Institucije, poput Centar za socijalni rad, najčešće daju preporuke i mišljenja, ali postupci ponekad traju dugo, a reakcije mogu biti spore. U tom vremenu jedan roditelj prolazi kroz dugotrajnu neizvesnost, dok se odnos sa detetom postepeno narušava.
U javnom prostoru mnogo se govori o zaštiti majki, ali retko o tome da i očevi mogu biti roditelji čija su prava ugrožena. Kada se roditeljski sukob nastavi i nakon razvoda, najveći teret često ne nosi nijedan od roditelja – već dete.
Kada lična povređenost, egoizam ili nerazrešeni partnerski konflikt počnu da određuju odnos prema detetu, tada dete postaje talac odnosa koji više ne postoji.
Zato je važno podsetiti na jednostavnu, ali često zaboravljenu činjenicu: dete ima pravo na oba roditelja. Ne na jednog „boljeg“ i jednog „manje važnog“, već na dva roditelja koji, bez obzira na razvod, ostaju odgovorni za njegov emocionalni razvoj, sigurnost i identitet.
Svako sistematsko udaljavanje deteta od jednog roditelja ne predstavlja samo kršenje sudske odluke – ono može dugoročno oblikovati detetovu ličnost, stvarajući nesigurnost, strah i narušenu sliku o porodici.
Cenu takvih odluka – plaća dete.
Violeta Stamenković
posrednik u porodičnim sporovima (porodična medijacija)
