Pravo na odbranu predstavlja jedno od osnovnih procesnih prava u krivičnom postupku. Zakonik o krivičnom postupku u čl. 76 i 77 uređuje dva ključna instituta: branioca po službenoj dužnosti i tzv. odbranu siromašnog.
Branilac po službenoj dužnosti (član 76)
Kada je odbrana obavezna (član 74 ZKP), a okrivljeni ne izabere branioca, ostane bez njega ili nastane procesna prepreka (npr. sukob interesa među saokrivljenima), nadležni organ – javni tužilac ili predsednik suda – postavlja branioca po službenoj dužnosti.
Postavljanje se vrši rešenjem, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora.
Advokatska komora je dužna da:
-
navede datum upisa advokata u imenik advokata;
-
vodi računa o stručnom i praktičnom radu advokata u oblasti krivičnog prava, kako bi se obezbedila delotvorna odbrana.
Spisak advokata mora biti javno dostupan – objavljen na internet stranici i oglasnoj tabli komore i suda, čime se garantuje transparentnost postupka.
Branilac postavljen po službenoj dužnosti može tražiti razrešenje samo iz opravdanih razloga, čime se štiti kontinuitet i stabilnost odbrane.
Odbrana siromašnog (član 77)
Član 77 ZKP dodatno proširuje zaštitu prava na odbranu kroz institut odbrane siromašnog.
Okrivljenom koji prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca, na njegov zahtev će se postaviti branilac čak i kada ne postoje razlozi za obaveznu odbranu, pod sledećim uslovima:
-
ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine; ili
-
ako to nalažu razlozi pravičnosti.
U tom slučaju, troškovi odbrane padaju na teret budžetskih sredstava suda.
O zahtevu za postavljanje branioca odlučuje:
-
sudija za prethodni postupak,
-
predsednik veća, ili
-
sudija pojedinac,
zavisno od faze postupka.
Branioca rešenjem postavlja predsednik suda pred kojim se vodi postupak, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora.
Postavljeni branilac ima svojstvo branioca po službenoj dužnosti, što znači da na njega važe ista prava i obaveze kao i u slučajevima obavezne odbrane.
Instituti branioca po službenoj dužnosti i odbrane siromašnog predstavljaju mehanizme koji osiguravaju da pravo na odbranu ne ostane privilegija onih koji mogu da je plate. ZKP jasno potvrđuje da pravično suđenje podrazumeva dostupnost stručne pravne pomoći svakom okrivljenom – bez obzira na težinu dela ili njegov materijalni položaj.
