Strana koja je vodila pregovore za zaključenje ugovora sa namerom da ugovor zaključi, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga, ima obavezu da drugoj strani naknadi štetu, koju joj je na taj način prouzrokovala.
Iz obrazloženja
Zakon o obligacionim odnosima reguliše tri vida odgovornosti za štetu: predugovornu, ugovornu i vanugovornu, uz opšte uslove za naknadu štetu propisane čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Predugovorna odgovornost za štetu zasniva se na odredbi člana 30. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje obavezu naknade štete za stranu koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor, kao i za stranu koja je vodila pregovore sa namerom da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu.
U konkretnom slučaju, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je prouzrokovao vođenjem pregovora o zaključenju ugovora, jer je tuženi odustao od zaključenja ugovora bez osnovanog razloga, sve vreme izričito uveravajući tužioca da će ugovor zaključiti i time je tužiocu prouzrokovao štetu.
Pravo tužioca da zahteva utuženi iznos proističe iz činjenice da je za tužioca nastala šteta u visini vrednosti aplikacije koju je izradio tuženom. Tužilac je tuženom ponudio aplikaciju, sačinjenu na osnovu zahteva tuženog, po ceni koju je tuženi prihvatio kao finansijski najpovoljniju od dostavljenih ponuda, a zatim je nakon izrade aplikacije odustao od zaključenja ugovora sa tužiocem. Prihvatanjem ponude naručilac je potvrdio vrednost aplikacije i obavezao se da tužiocu, kao posleniku za izradu plati naknadu. Samim tim, ta vrednost predstavlja njenu stvarnu vrednost, a onda i stvarnu štetu, po članu 155. Zakona o obligacionim odnosima, koju je štetnik dužan da nadoknadi u smislu člana 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima.
(Iz presude Privrednog apelacionog suda Pž 11372/2021 od 15.09.2022. godine)
