Prema Zakonu o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS”, br. 84/2004, 86/2004 – ispr., 61/2005, 61/2007, …. 138/2022 i 94/2024), član 12 uređuje pitanje mesta prometa usluga.
Kod usluga je najvažnije ko je primalac i gde se on nalazi.
🔹 Ako se usluga pruža poreskom obvezniku (npr. firmi ili preduzetniku), mestom prometa smatra se mesto gde primalac usluge ima sedište, ili poslovna jedinica ako je usluga pružena toj jedinici. Ako je u pitanju fizičko lice – gleda se njegovo prebivalište ili boravište.
🔹 Ako se usluga pruža licu koje nije poreski obveznik (npr. običnom građaninu), tada se mestom prometa smatra mesto gde pružalac usluge ima sedište, odnosno njegovo prebivalište ili boravište.
Zakon, međutim, predviđa i brojne izuzetke – upravo da bi odražavao stvarnu prirodu usluge:
- Nepokretnosti – mesto gde se nepokretnost nalazi.
- Prevoz lica i dobara – mesto gde se prevoz obavlja (ako ide kroz više država, PDV se obračunava samo na deo vožnje u Srbiji).
- Kulturni, sportski, obrazovni, sajamski i slični događaji – mesto gde se događaj zaista održava.
- Pomoćne usluge (utovar, istovar, procena pokretnih stvari, radovi na pokretnim stvarima, posluženje hrane i pića) – mesto gde su stvarno izvršene.
- Usluge predaje hrane i pića tokom prevoza putnika (na brodu, u avionu, u vozu) – mesto polaska prevoznog sredstva.
- Iznajmljivanje prevoznih sredstava – za kraći period (do 30 dana, a za plovila 90 dana) gleda se gde je vozilo stavljeno na raspolaganje; za duži period – sedište ili prebivalište korisnika.
- Usluge pružene elektronski, telekomunikacije, medijske usluge, oglašavanje, pravne i savetodavne usluge, bankarske i osiguravajuće usluge, ustupanje intelektualne svojine i slične – mesto gde primalac ima sedište ili prebivalište.
Posebno je važno pravilo da se kod stranih pružalaca usluga (koji nisu registrovani za PDV u Srbiji) obaveza prenosi na domaćeg primaoca usluge.
Na kraju, zakon daje i precizna pravila za određivanje mesta boravišta ili sedišta kada su u pitanju usluge elektronskim putem, telekomunikacije i emitovanje, a Ministar finansija dodatno propisuje detaljna pravila primene.
Ovaj član Zakona je složen, ali njegova svrha je jasna: da se PDV na usluge uvek obračunava tamo gde je stvarna potrošnja usluge, a ne proizvoljno kod davaoca. To omogućava pravedniji sistem i izbegava dvostruko oporezivanje ili izbegavanje poreza.
IZVOR:Zakonu o PDV
