Pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada jedno je od onih pitanja koja se često postavljaju u svakodnevnoj praksi.
Zakonski osnov prava
Naime, član 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu Republike Srbije jasno propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, i to u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju – ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Ovo pravo nije novo: prethodni zakoni, poput Zakona o radu iz 2001. godine (član 89), kao i Zakon o radnim odnosima iz 1996. (član 71), takođe su priznavali naknadu troškova prevoza, ali je visina bila uređivana kolektivnim ugovorima, pravilnicima i ugovorima o radu.
Da li je poslodavac dužan da snosi troškove koje proističu iz ličnog izbora zaposlenog da živi daleko od mesta rada?
Sudovi u Srbiji zauzimaju stav koji ide u prilog zaposlenima: naknada troškova prevoza pripada bez obzira da li zaposleni koristi javni prevoz, sopstveni automobil ili dolazi pešice. Niti je dokaz o kupljenoj karti neophodan, niti je postojanje organizovanog prevoza u mestu stanovanja odlučujuće.
Vrhovni sud, u obrazloženju svoje presude, Rev2 784/2021 od 12. aprila 2023. god. kaže (citat):
“[…] u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Vrhovni kasacioni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).“
Poslodavac mora svojim opštim aktom ili ugovorom o radu sa zaposlenim, da utvrdi bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može da ostvari. Ukoliko poslodavac to ne učini, odredbe ZOR primeniće se neposredno, kako to kaže Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž1 3092/2018 od 22. oktobra 2019. god.
Da li se naknađuju troškovi prevoza i kad je javni prevoz besplatan?
Odgovor je DA. Poslodavac nema nikakvo pravo da uslvoljava zaposlenog u pogledu izbora načina prevoza. Obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza postoji i kad je javni prevoz besplatan.
(Mišljеnjе Ministarstva za rad, zapošljavanjе, boračka i socijalna pitanja, broj 340029 2025 13400 001 001 011 024 od 31.01.2025. godinе)
IZVOR: Zakon o radu, Vrhovni sud, u obrazloženju svoje presude, Mišljеnjе Ministarstva za rad,boračka i socijalna pitanja
