Sve više poslodavaca koristi različite oblike angažovanja radnika van standardnog radnog odnosa. Zakon o radu Republike Srbije omogućava nekoliko modela fleksibilnog zapošljavanja:
- privremeni i povremeni poslovi,
- ugovori o delu,
- stručna praksa i
- dopunski rad.
Međutim, dok neki ove mogućnosti vide kao priliku za brže zapošljavanje i povećanje prihoda, drugi upozoravaju na pravne i ekonomske rizike koje oni nose.
Privremeni i povremeni poslovi – rešenje za nezaposlene ili nesiguran rad?
Prema članu 197 Zakona o radu, poslodavci mogu angažovati nezaposlene osobe, zaposlene sa nepunim radnim vremenom i penzionere na poslovima koji ne traju duže od 120 radnih dana godišnje. Ovaj oblik rada često koriste sezonske industrije, poput turizma i poljoprivrede, ali i male firme koje imaju povremene potrebe za dodatnom radnom snagom.
Ipak, kritičari ističu da ovakav angažman ne pruža radnicima dugoročnu sigurnost, niti pristup socijalnim beneficijama, što može dovesti do nesigurnosti u pogledu radnog statusa i prava.
Ugovor o delu – fleksibilnost ili pravna siva zona?
Ugovor o delu (član 199) koristi se za obavljanje poslova koji nisu u okviru redovne delatnosti poslodavca. Često ga koriste IT stručnjaci, dizajneri, konsultanti i druge profesije koje pružaju samostalne usluge. Iako ovakav ugovor omogućava fleksibilnost i brzu realizaciju posla, postavlja se pitanje zloupotrebe – da li poslodavci koriste ovu vrstu ugovora kako bi izbegli obaveze prema zaposlenima, poput plaćanja doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje?
Stručno osposobljavanje – ulaganje u budućnost ili besplatan rad?
Član 201 Zakona o radu omogućava zaključivanje ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, koji se često koristi za pripravnike i one koji polažu stručne ispite. Iako je ovo odličan način da mladi steknu iskustvo, postavlja se pitanje da li su adekvatno plaćeni za svoj rad i da li poslodavci koriste ovu mogućnost kao način da angažuju radnu snagu bez obaveze dugoročnog zapošljavanja.
Dopunski rad – mogućnost za dodatnu zaradu ili prekovremeni rad bez zaštite?
Zaposleni sa punim radnim vremenom imaju pravo da rade dodatno kod drugog poslodavca do jedne trećine punog radnog vremena (član 202). Ova mogućnost mnogima omogućava dodatni prihod, ali otvara i pitanje zaštite radnika od prekomernog rada i iscrpljenosti.
Fleksibilni oblici zapošljavanja mogu biti korisni i za poslodavce i za radnike, ali je ključno da se njihova primena ne pretvori u način zaobilaženja zakonskih obaveza.
IZVOR: Zakon o radu
