Prema članu 16. Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi sigurne uslove rada i organizuje rad na način koji će garantovati bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonima i propisima. Po važećim propisima o bezbednosti i zdravlju na radu, poslodavac mora organizovati rad i sprovesti mere zaštite tako da zaposleni, uz primenu normalne pažnje, može raditi bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Ukoliko poslodavac ne ispuni ovu obavezu, dužan je da nadoknadi štetu koja zaposlenom može nastati usled povrede na radu.
Član 164. Zakona o radu jasno propisuje da, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu, poslodavac ima obavezu da nadoknadi tu štetu. Ova obaveza temelji se na načelu pretpostavljene krivice poslodavca, a odgovornost se uspostavlja kada su ispunjena tri uslova: 1) zaposleni je pretrpeo štetu, 2) šteta je nastala na radu ili u vezi s radom, i 3) nema razloga za isključenje odgovornosti poslodavca.
Povreda na radu može nastati usled različitih faktora, kao što su mehanički, fizički ili hemijski uticaji, iznenadno opterećenje tela ili nagla promena fiziološkog stanja organizma, pod uslovom da postoji prostorna, vremenska i uzročna povezanost sa obavljanjem posla.
U presudi Apelacionog suda u Nišu, 2Gž1 1833/2024 od 10. jula 2024. godine, utvrđena je obaveza poslodavca da zaposlenom nadoknadi nematerijalnu štetu. Zaposlenom je dosuđena naknada za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od XXX dinara, kao i naknada za pretrpljeni strah u iznosu od XXX dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate.
Ova presuda jasno ukazuje na važnost ispunjavanja zakonskih obaveza poslodavca u vezi sa bezbednošću na radu, ali i na pravo zaposlenih da potraže pravnu zaštitu i nadoknadu štete ukoliko dođe do povrede na radu. Poštovanje ovih obaveza ne samo da smanjuje rizike za poslodavce, već i povećava poverenje zaposlenih u organizacioni sistem, što doprinosi sigurnijem i efikasnijem poslovanju.
