Poverilac ima pravo da zahteva isplatu ugovorne kazne u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane dužnika.
Iz obrazloženja
Neosnovano tuženi u žalbi ukazuje da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ugovorna kazna deli sudbinu obaveze na čije obezbeđenje se odnosi, te da se ugovorna kazna ne može naplatiti nakon raskida ugovora. Naime, ugovorna kazna ima dvostruku prirodu – ona predstavlja sredstvo obezbeđenja i naknadu štete. Smisao ugovaranja ugovorne kazne je da se obezbedi izvršenje ugovora. Kada je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu u skladu sa članom 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a odredbe Zakona o obligacionim odnosima ne uslovljavaju pravo na naplatu iste održanjem ugovora na snazi, jer poverilac u slučaju neispunjenja obaveze može zahtevati raskid ugovora, prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenim odredbama je samo predviđeno da poverilac ne može tražiti i ispunjenje obaveze i naplatu ugovorne kazne, već u slučaju kazne ugovorene za slučaj neispunjenja obaveze, može zahtevati ili jedno ili drugo. Zato se odredba člana 272. Zakona o obligacionim odnosima o akcesornosti sporazuma o ugovornoj kazni ne odnosi na slučaj raskida ugovora, a istu, tužilac može potraživati i u slučaju raskida ugovora, kako to pravilno prvostepeni sud zaključuje.
(Iz presude Privrednog apelacionog suda Pž 9411/2021 od 19.05.2022. godine)
