PREKLUZIJA
Prekluzija (lat. precludere – zatvoriti, onemogućiti) predstavlja gubitak subjektivnog prava usled nevršenja tog prava u zakonom određenom roku.
Za razliku od zastarelosti, kod koje pravo i dalje postoji, ali se ne može prinudno ostvarivati ako dužnik istakne prigovor zastarelosti, protekom prekluzivnog roka pravo prestaje u celosti.
Na zastarelost sud pazi samo po prigovoru stranke, dok na prekluziju sud pazi po službenoj dužnosti (ex officio). Takođe, prekluzivni rokovi ne podležu pravilima o zastoju i prekidu koja važe za zastarelost.
Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži opštu definiciju prekluzije, ali u članu 370. Propisuje:
„Pravila o zastarelosti ne primenjuju se u slučajevima kada su u određenim slučajevima zakonom propisani rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava.“ Kad se ne primenjuju pravila o zastarelosti
Upravo takvi rokovi predstavljaju prekluzivne rokove.
U pravnoj praksi prekluzija se najčešće prepoznaje po zakonskim formulacijama kao što su: „pravo se gasi“, „gubi se pravo“ ili „pod pretnjom gubitka prava“.
Ova odredba predstavlja zakonski osnov za postojanje prekluzivnih rokova.
Međutim, konkretni prekluzivni rokovi propisani su u različitim zakonima, na primer:
- Porodični zakon
- Zakon o radu
- Zakon o parničnom postupku
- Zakon o nasleđivanju
- Zakon o zaštiti potrošača
- ZOO
Izvor: ZOO
