Vrhovni kasacioni sud zauzeo je važan stav u vezi sa pravom zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Sud je istakao da, ukoliko poslodavac nije doneo poseban akt kojim određuje visinu ovih naknada i nije ih posebno iskazao u obračunskoj listi, ne može se smatrati da su ti troškovi „uračunati u cenu rada“.
Ključni stav suda glasi:
„Visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.“
Vrhovni kasacioni sud je naglasio i da nedostavljanje akta o visini toplog obroka i regresa predstavlja osnov za zaključak da takav akt nije ni donet, zbog čega je zaposlenom moglo biti uskraćeno zakonsko pravo.
U konkretnom slučaju, sud je ukinuo nižestepene presude i predmet vratio na ponovno odlučivanje, jer nije pravilno utvrđena visina naknade koja pripada zaposlenom.
Izvor:
Rešenje Vrhovni kasacioni sud, Rev2 4782/22 od 12. januara 2023. godine.
