Portal Pravni kutak prenosi i objedinjuje priče medija Radio Trebinje i RTRS o doktoru Mihalu Nikolovu, odlikovanom bugarskom lekaru i dobrovoljcu, kojeg su ljudi iz Konjica i Hercegovine zapamtili kao „doktora Bugija“ – čoveka koji nije birao kome će pomoći i koji je u najtežim vremenima postao deo naroda kojem je služio.
Malo ko od Srba koji su tokom ratnih godina živeli na slobodnoj teritoriji Konjica i šire Hercegovine nije čuo za njegovo ime. Njegov dolazak 1993. godine na Boračko jezero, u ratnu bolnicu formiranu gotovo ni iz čega, ostao je duboko urezan u kolektivno sećanje. Kao dobrovoljac iz Bugarske, nije došao iz nužde, već iz uverenja — da znanje i lekarski poziv imaju smisla samo onda kada su najpotrebniji.
Njegova biografija i pre rata bila je impresivna.
Radio je kao asistent na Vojno-medicinskoj akademiji u Varni, bio direktor bugarske bolnice u Libiji, a potom i lekar u privatnoj ginekološkoj klinici u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, umesto sigurnosti i profesionalnog komfora, odlučuje da napusti uređen sistem i dođe u ratom zahvaćeno područje, gde medicina prestaje da bude rutina, a postaje svakodnevna borba za život.
Bolnica na Boračkom jezeru nastajala je, kako svedoči, „sa ledine“. Nedostajalo je gotovo sve — od osnovne opreme do stručnog kadra. U takvim okolnostima, doktor Nikolov zajedno sa malim timom, među kojima su bile i devojke od svega 16 do 18 godina, organizuje rad bolnice, obučava osoblje i uvodi osnovne medicinske procedure. Upravo te mlade bolničarke, koje je sam podučavao, u trenucima ofanziva i velikog priliva ranjenika preuzimale su odgovornost i radile posao koji je često prevazilazio njihovo iskustvo i godine.
Iako po specijalizaciji ginekolog, doktor „Bugi“ radio je sve — od hitnih intervencija do složenih operativnih zahvata. Rat nije dozvoljavao podelu poslova, već je zahtevao znanje, hrabrost i brzu reakciju. Ranjenici su pristizali bez prestanka, a medicinski tim je radio gotovo bez odmora.
Posebnu dimenziju njegovoj priči daje činjenica da pomoć nije bila uslovljena pripadnošću. U vremenu dubokih podela, doktor Nikolov je lečio sve kojima je pomoć bila potrebna. Tako se pamti i porođaj žene hrvatske nacionalnosti u jeku sukoba, dok su se u daljini čule detonacije — trenutak života u okruženju smrti.
Njegova vezanost za narod sa kojim je delio ratne godine bila je snažna i iskrena. Ostao je do samog kraja — bolnicu je, kako kaže, napustio poslednji. Trenutak odlaska bio je jedan od najtežih.
Seća se kako su prilikom napuštanja bolnice čak i strani vojnici reagovali na njegovu odlučnost da ne ostavi ništa iza sebe, ali i kako su emocije prevladale kada je morao da napusti mesto koje je postalo više od radnog okruženja — postalo je dom.
Tokom ratnih dejstava, bolnica je bila izložena stalnim opasnostima, pa i bombardovanju. Ipak, ni tada rad nije prekidan. U trenucima kada su projektili padali u neposrednoj blizini, operacije su se nastavljale, a životi spasavali.
Posebno teška sećanja vezana su za trenutke kada su u bolnicu stizali poginuli i teško ranjeni borci. Uprkos svemu, kako svedoči, nije bilo prostora za slabost — jer su drugi životi zavisili od njegove snage i prisebnosti.
Njegova priča nije samo ratna priča. To je priča o izboru — da se ide tamo gde je najteže.
O profesiji koja postaje misija. O čoveku koji je mogao imati miran i uspešan život bilo gde u svetu, ali je izabrao da bude tamo gde je najpotrebniji.
Pravni kutak izdvaja doktora Mihala Nikolova kao izuzetnu ličnost čije delo prevazilazi granice medicine i vremena — kao primer humanosti, profesionalne časti i lične hrabrosti.
Izvori: Radio Trebinje, RTRS
