Osuđujuća presuda predstavlja završni čin krivičnog postupka u kojem sud utvrđuje da je optuženi učinio krivično delo i izriče mu krivičnu sankciju. Ova vrsta presude regulisana je odredbama Zakonik o krivičnom postupku, koji precizno propisuje kada i pod kojim uslovima sud može oglasiti optuženog krivim.
Sud može doneti tri vrste presuda:
- presudu kojom se optužba odbija,
- presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe i
- presudu kojom se optuženi oglašava krivim – odnosno osuđujuću presudu.
Upravo ova treća odluka podrazumeva da je tokom postupka dokazano, van razumne sumnje, da je optuženi izvršio delo koje mu se stavlja na teret.
Međutim, sama konstatacija krivice nije dovoljna.
Sadržina osuđujuće presude prema ZKP-u
Prema odredbama Zakonik o krivičnom postupku, osuđujuća presuda mora da sadrži precizno propisane elemente koji obezbeđuju njenu zakonitost i mogućnost kontrole u žalbenom postupku.
Presuda mora da sadrži:
– izreku kojom se optuženi oglašava krivim, uz tačan opis krivičnog dela, sa navođenjem svih činjenica i okolnosti koje čine njegova zakonska obeležja, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakonodavstva;
– zakonski naziv krivičnog dela i odredbe materijalnog prava koje su primenjene;
– odluku o krivičnoj sankciji, odnosno podatak o izrečenoj kazni ili oslobađanju od kazne u skladu sa zakonom;
– odluku o uslovnoj osudi, njenom opozivanju ili opozivanju uslovnog otpusta, ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi;
– odluku o merama bezbednosti, oduzimanju imovinske koristi ili imovine proistekle iz krivičnog dela;
– odluku o imovinskopravnom zahtevu;
– odluku o uračunavanju pritvora ili ranije izdržane kazne;
– odluku o troškovima krivičnog postupka.
Ovi elementi predstavljaju obavezni sadržaj izreke presude i uslov su njene procesne valjanosti.
Presuda takođe mora sadržati obrazloženje u kojem sud navodi koje je dokaze prihvatio, kako ih je ocenio i na osnovu čega je doneo zaključak o krivici.
Stručnjaci ističu da je obrazloženje presude od ključnog značaja, jer upravo ono omogućava kontroli zakonitosti i pravilnosti odluke u žalbenom postupku.
Protiv osuđujuće presude dozvoljena je žalba, o kojoj odlučuje viši sud.
U praksi, osuđujuća presuda ne znači automatski i pravosnažnost. Tek nakon isteka roka za žalbu ili potvrde presude od strane drugostepenog suda, odluka postaje konačna i izvršna.
Na taj način, zakonodavni okvir obezbeđuje ravnotežu između prava države da sankcioniše učinioce krivičnih dela i prava optuženog na pravično suđenje i pravnu zaštitu.
IZVOR: Zakonik o krivičnom postupku
